10 DECEMBAR - Međunarodni dan ljudskih prava
10. decembar MEDJUNARODNI DAN LJUDSKIH PRAVA
Danas se sirom sveta obelezava Medjunarodni dan ljudskih prava. 10. decembra 1948. godine Generalna skupstina UN usvojila je Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima.
Podsecamo vas na tekst prvog clana deklaracije: "Sva ljudska bića radjaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedna prema drugima da postupaju u duhu bratstva”. Zatim se ističe da prava pripadaju svima, bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti.
Povodom MEDJUNARODNOG DANA LJUDSKIH PRAVA predstavljamo vam dva teksta objavljena u prvom broju casopisa Chto Delat International, Transitional Justice, Novembar 2009. Tekstovi: Kroz prozore aktivizma, Biljane Stankovic Lori i Anticiganizam i klasni rasizam u Evropi, Vladan Jeremic i Rena Radle kritika su stanja ljudskih prava u Srbiji podvlaceci teme koje su ove godine bile najaktuelnije.
Vladan Jeremic i Rena Rädle
Anticiganizam i klasni rasizam u Evropi
Romi imaju dugacku migrantsku istoriju i kao takvi izloženi
su represiji vekovima. Evropske države su uvele zakon protiv
putujucih naroda (nomada, travellera) od sredine 15 veka(1).
Migranti su percipirani kao uznemiravajuci faktor, cak i kao
preteca i napadajuca gupa, ona koja ugrožava bezbednost
populacije starosedelaca. Bez registrovanog identiteta, mnogi
Romi su potpuno izopšteni iz društva kao gradani na cijoj
teritoriji žive. Bivajuci konstantno premeštani i re-naseljivani oni
su viševekovni migranti cak i u okvirima granica jedne od država
u kojoj su državljani. Pored optužbi, razocarenja i nesporazuma
u odnosima prema vecinskom stanonovništvu, danas se i dalje
suocavamo sa dubokom diskriminacijom prema Romima
koja nije ukorenjena samo u etnickom i kulturnom rasizmu
ili anticiganizmu. Siromaštvo i nomadizam su preteci faktor
svima onima koji žive u socijalnim sistemima koji su bazirani
na sistemu vlasništva, akumulaciji dobara i teritorijalizmu.
Vekovima je zapadna politika pokušavala da ukljuci siromašne
u sistem socijalne zaštite ili da ih se otarasi: da ih protera ili da
ih usmrti. Romi veceinom predstavljaju etnicku klasu ekstremne
siromašnosti koja može predstavljati prepreku nacionalnim
ili evropskim integracijama. Izgleda kao je granica izmedu
bogatstva i ekstremnog siromaštva ona koja definiše na prvom
mestu relaciju izmedu Roma i ne-Roma.
Stanje u zemljama clanicama EU je zategnuto a u državama gde
su Romi mnogobrojniji: Rumuniji, Madarskoj, Bugarskoj kao
u bivšim jugoslovenskim republikama (pogotovu u Makedoniji
i Srbiji) je alarmantno. Holokausticno stanje je ono u kome se
nalaze Romi u Evropi u najvecem broju slucajeva. Jedan od
osnovnih problema sa kojim se suocava jedan Rom ili jedna
Romkinja, pored problema vezanog za sam nacionalni identitet
-biti Rom/Romkinja, jeste pitanje pripadnosti marginalizovanoj
društvenoj klasi koja je izložena drasticnoj pauperizaciji.
Razliciti oblici fatalnih reakcija etnickog i klasnog rasizma se
ispoljavaju širom Evrope prema Romima. Berluskonijeva vlada
u Italiji je maja 2008. u Napulju izglasala vanredno stanje u vezi
nomadskih naselja i zajednica na teritoriji nekoliko regiona, da
bi time legitimisala uzimanje otisaka prstiju romskoj populaciji.
Ovaj zakon jako podseca na anti-romske zakone iz srednjeg veka,
kao i na najmracnji period evropske istorije 20. veka.
Situacija sa migrantima u Italiji je problematicna, a katastrofalne
aktivnosti koje preduzima fašisticka desnica prema Romima
dostižu svoj vrhunac u spaljivanju citavih naselja, uništavanju
imovine, nasilnim izbacivanjima Roma izvan oblasti pojedinih
gradova u Italiji. Najdrasticniji ovakav primeri bili su u Livornu,
Rimu, Napulju i Milanu od 2006 do danas(2).
U Finskoj je porušeno naselje koje su Romi izgradili, emigrirajuci
iz Rumunije u Helsinki da bi pronašli bolju egzistenciju. Tokom
naše posete Helsinkiju, marta meseca 2009. godine i ucestvovanja
u razgovoru(3) u okviru izložbe o istoriji i kulturi Roma u Muzeju
grada Helsinkija pod naslovom „Watch out Gypsies: The History
of a Misunderstanding“(4), imali smo prilike da se uverimo da ce
se i ubuduce siromašni Romi onemoguciti u svojim migrantskim
pokušajima. Tvrdi zakoni EU ne dozvoljavaju Romima da se
nastane, da rade na alternativan nacin ili da se „neuklope“ u EU
realnost.
Najstrašnije slike dolaze iz Madarske, gde se od kraja 2008.
godine dešava prava hajka na Rome. Pucanje i usmrcivanje
romskih porodica od strane još uvek neidentifikovanih lica
nacistickih gardi, primer je najgoreg rasistickog lova na ljude
usred Evrope(5).
Živeci u EU ili non-EU zemljama, duboka i nepreispitana mržnja
prema Romima ujedinjuje gradane Evrope. Simptomaticno je
direktno nasilje protiv Roma tamo gde se otvorio duboki jaz
izmedu profitera neoliberalizma i lokalnog stanovništva koje
stoji na ivici siromaštva.
Belville Novog Beograda
Belville je ime novog kompleksa za stanovanje u Novom
Beogradu izgradenog od strane Blok 67 Associates d.o.o.
društva, ciji su osnivaci kompanije Delta Real Estate (koja
pripada Delta Holding kompaniji koju vodi Miroslav Miškovic,
srpski najbogatiji tajkun) i Hypo-Alpe Adria banci(6). Njihov
cilj je izgradnja poslovnih objekata i stanova za sportiste letnje
Univerzijade koja se održava u Beogradu juna 2009. Nakon
Univerzijade stanovi se ustupaju novim i unapred definisanim
kupcima.
Iznenadnom akcijom 3. aprila 2009. godine, pored „Belville-a“ je
bagerima srušeno cetrdeset kuca u romskom naselju koje je je u
okolini nastalo u poslednjih 5 godina. Odluku o rušenju romskih
kuca doneo je Gradski sekretarijat za inspekcijske poslove.
Gradonacelnik Beograda, Dragan Ðilas, povodom rušenja
romskog naselja je izjavio: „Onaj ko je nelegalno zaposeo deo
gradskog zemljišta na mestima gde su predvideni infrastrukturni
objekti tu ne može da ostane. Nema nikakve veze da li su u pitanju
Romi ili gradani druge nacionalnosti. Ne može nekoliko stotina
ljudi da zaustavlja razvoj Beograda niti dva miliona Beogradana
može da bude talac bilo koga. Ovo je praksa koju ce gradska vlast
sprovoditi i dalje. Jednostavno, drugih rešenja nema“(7).
Rušenju naselja je asistirala policija koja je obezbedivala bagere
ne dajuci ljudima vremena ni da spasu svoje stvari. Nekoliko
stanovnika je prakticno izvuceno iz ruševina u samom trenutku
dok je bager cistio teren. Našavši se u blizini ovih dešavanja, od
samog pocetka boravili smo sa našim komšijama u Bloku 67.
Toga dana je oko 12 casova blokirana ulica Jurija Gagararina.
Stanovnici naselja su se organizovali za dalji protest koji je usledio
u popodnevnim casovima ispred Skupštine grada Beograda. To
veceri se ispred Skupštine grada Romima nije obratio niko a
sutradan je nastavljen protest.
Nakon protesta i pritiska jednog dela javnosti ukljucili su se
i gradani Beograda kao i nekoliko nevladinih organizacija.
Medijacijom UNHCR i WHO kao i državnog sekretara u
Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, gradska uprava
Beograda je pokušala da reši smeštaj Roma, tako što je te noci
u prigradskom naselju Boljevci zapoceto sa postavljanjem
kontejnera za stanovanje. Birokratski aparat koji se pokrenuo
da „reši“ ovo pitanje je na terenu se pokazao nefunkcionalan.
Saznali smo da je u Boljevcima ubijen jedan Rom tinejdžer pre
nekoliko godina. Ostaje pitanje zašto je odluceno da kontejneri
budu smešteni baš u ovome selu. Meštani Boljevaca su blokirali
puteve zahtevajuci da se kontejneri za stanovanje Roma uklone:
„Ukoliko ih ne uklonite vi, mi cemo spaliti i kontejnere i one
koji pokušaju da se usele u njih“ rekao je jedan od stanovnika
Boljevaca. Prilikom protesta Boljevcana došlo je i do nasilnih
akcija, kao što je pokušaj spaljivanja kontejnera i onemogucavanja
Romima da se usele u postavljene privremene objekte. Ovaj
dogadaj je poprimio karakteristike otvorene rasisticke pobune.
Gradonacelnik Ðilas je izjavio: „Razumem strah Boljevcana,
jer je trebalo da im dodu ljudi koji jednim delom nemaju ni
licne karte, i ne zna se ko su“, dodajuci da „svi oni koji nemaju
prebivalište u Beogradu moraju da se vrate u sredine iz kojih
su ovde došli. To je zakonsko pravo i osnova svega i oko toga
nema pregovora ni sa OEBS-om, UNHCR-om ni sa nevladinim
organizacijama“(8).
Za Ðilasa je pitanje Roma „rešeno“ tako što je mali broj Roma
smešten u prihvatilišta, a za ostale je razmešteno 13 kontejnera
u Mirijevu, blizu starog Romskog naselja. Za polovinu ljudi nije
još uvek pronadena nikakva alternativa.
Iako Srbija 2009. godine predsedava „Dekadom Roma“,
gradske vlasti u trenutku rušenja nisu imale pripremljen nikakav
alternativni smeštaj. Bila su potrebna tri protesta i urgiranje
internacionalnih organizacija da bi linc u medijima protiv Roma
prestao i da bi se pokrenula bilo kakva akcija o alternativnom
smeštaju. Tokom ovih deset dana nastao je i naš dokumentarni
film „Belleville“ o neposrednim dogadajima u koje smo bili
ukljuceni kao aktivni akteri boreci se za prava naših sugradana.
Ovaj dokumentarni film je svoju premijeru imao u Srpskom
kulturnom centru u Parizu gde je u poslednjem trenutku ukljucen
u deo naše izložbe pod prethodnim naslovom „Psihogeografska
istraživanja“. Pocetkom maja 2009. planira se organizovanje
projekcija ovoga filma u samom naselju u Bloku 67.
Evropski slamovi
Globalni izveštaj UN Habitata(9) razlucuje šest razlicitih
“gradova” sa specificnim akterima klasa i ekonomskim
funkcijama: prvi grad je luksuzni grad, zatim džentrifikovani
grad unapredenih usluga, grad predgrada u kome se realizuje
produkcija, grad nekvalifikovanih radnika i na kraju grad
permanentno nezaposlene niže klase tj. “geto siromašnih” sa
zaradom koja se ostvaruje od ilegalnih ili marginalnih aktivnosti
te direktne ekspolatacije na ulici.
Šesti oblik je neformalni grad ili grad ilegalnosti koji se sastoji
od mnoštva slamova u okviru jednog od velikih megasitija (npr.
Lagos u Nigeriji ili Sao Paolo u Brazilu). Tamo neformalni sektor
ima svoju bazu, usluga je redukovana i nestabilna, a stanovnici ne
poseduju legalni status niti ucestvuju u pravnom sistemu. Ovde
je je šikaniranje od strane vlasti ucestala pojava. Grad slamova
koji se izvorno vezuje za Južnu Ameriku ili Afriku jeste tip grada
u koji spadaju najsiromašnija romska naselja u Srbiji i drugim
zemljama Evrope. Definicija slamova iz pomenutog globalnog
izveštaja UN Habitata o ljudskim naseljima iz 2003. kaže da su
slamovi naselja sa neadekvatnim pristupom pitkoj vodi, sanitetu
i ostalim infrastrukturama, zatim da imaju loš kvalitet kuca,
veliku prenaseljenosti i neizvesan rezidencijalni status. Ove
karakteristike koje UN Habitat navodi za slamove ima preko
stotinu beogradskih romskih naselja.
Sastav stanovništva i njihovi statusi u beogradskim slamovima
su prilicno divergentni. Od Roma koji su na neki nacin uspeli
da se prijave u Beogradu ili su starosedeoci, do izbeglica Roma
sa Kosova, koji mogu biti najviše zastupljeni (od 20 do 40%)
u jednom naselju u Beogradu. Jedan broj stanovnika cine i
ekonomski migranti sa juga Srbije, iz mesta gde nije moguce
ostvariti nikakvu ekonomsku egzistenciju. Veliki broj stanovnika
cine i Romi azilanti iz zemalja Zapadne Evrope i EU, koje je Srbija
prihvatila nazad sporazumom o readmisiji. Jedan broj stanovnika
nije romske nacionalnosti, jednostavno rec je o najsiromašnijim
ljudima, izbeglicama ili odbacenima. Veliki broj stanovnika ovih
naselja jesu mladi i deca. Neki podaci govore da Roma ima cak
do 600.000 u Srbiji, iako su se na popisu iz 2002. godine kao
Romi izjasnilo 108.193 gradana. O broju i stanju dece, tj. mladih
Roma i Romkinja u Srbiji najbolje govore sledeci podaci: “Prema
UNICEF-ovom izveštaju o stanju dece u Republici Srbiji (2006.
godina), gotovo 70% romske dece je siromašno, a preko 60% romskih domacinstava sa decom živi ispod granice siromaštva.
Najugroženija su deca koja žive izvan gradova i u domacinstvima
sa više dece. Preko 4/5 siromašne romske dece živi u porodicama
u kojima odrasli clanovi nemaju ni osnovno obrazovanje(10).
Uzmemo li obzir podatke o siromaštvu i odlike procesa slamizacije
analizom slucaja rušenja koji se desio u beogradskom naselju u
Bloku 67, shvatamo da kompleksni odnosi izmedu lokalnih vlasti
i stanovnika naselja, postaju još kompleksiji blizinom beogradske
Buvlje pijace. Pijaca predstavlja izvor prihoda i preživljavanja
sakupljaca i preprodavaca reciklirane robe. Lokalne i pijacne
vlasti razvile su niz pravila, mreža i kompleksnih aranžmana
sa stanovnicima/korisnicima pijace od kojih ostvaruju izvesnu
dobit.
Kako Mike Davis u svojoj publikaciji „Planeta slamova“(11)
navodi da nacionalne i lokalne politicke mašine tolerišu
neformalna naselja sve dokle god mogu da kontrolišu politicku
kompleksnost slama, te da od slama imaju direktnu materijalnu
korist. Ovi skoro feudalni odnosi zavisnosti prema lokalnoj
policiji ili bitnim igracima u odredenim politickim partijama i
nevladinim organizacijama jesu cvrsto ukorenjeni a nelojalnost
prema njima može izazvati uništavanje samoga naselja.
Trenutno raslojavanje evropskih društava koje je posebno izraženo
u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugoslavije sadrži u
sebi potencijal socijalnih nemira u kojima bi Romi mogli igrati
bitnu ulogu kao trans-nacionalna etnicka grupa. Nekontrolisana
migracija Roma u zapadnoevropske zemlje nije poželjna, iako su
granice otvorene.
Nije iznenadujuce da postoji strategija za “rešavanje romskog
pitanja” u pomenutim zemljama. Dekada inkluzije Roma
2005- 2015, okuplja države centralne i jugoistocne Evrope,
medunarodne organizacije (Svetska Banka, Institut za otvoreno
društvo, Program za razvoj Ujedinjenih nacija, Savet Evrope,
Banka za razvoj Saveta Evrope(12)) i romska udruženja gradana.
Cilj je “unapredivanje položaja Roma, kao i smanjivanje
neprihvatljivih razlika izmedu Roma i ostalog dela stanovništva.
Pored odredenih prioritetnih oblasti (stanovanje, obrazovanje,
zapošljavanje i zdravstvo), posebna pažnja je posvecena i
suzbijanju diskriminacije, smanjenju siromaštva i poboljšanju
položaja žena, a osnovni princip je i ukljucivanje predstavnika
romskih zajednica u sve procese.
Politika Medunarodnog monetarnog fonda (IMF), kreditiranje
onih država koje ispunjavaju uslov privatizacije teritorije,
nekretnina i resursa, je dovela vec 80ih u Africi i Latinskoj
Americi do devastacije lokalnih ekonomija, umirenja srednje
klase i slamizacije citavih regija.
Dekada inkluzije Roma ce pre svega voditi ka nominalnoj
ravnopravnosti Roma u zemljama Dekade, da bi se legitimizovala
njihova deportacija iz drugih zemalja u “maticne zemlje”.
Istovremeno se podržava elita koja je inkluziju ostvarila
kontrolom novcanih i drugih davanja, što je kontraproduktivno
razvoju romskih zajednica kao samoorganizovanih politickih
subjekata.
Autori teksta, umetnici Vladan Jeremic i Rena Rädle rade na
zajednickim projektima od 2002. godine, detektujuci, istraživajuci
i komentarišuci stanje u društvu kao i promene prostora grada
Beograda i šire. Koriste polje savremene umetnosti kao jedno
od mogucih formata za kritiku, imajuci aktivnu javnu poziciju u
raznim poljima društvenog aktivizma.
Detaljnije informacije su dostupne na web sajtu autora:
1. Robert Jütte, Poverty and Deviance in Early Modern Europe,
Cambridge, 1994.
2. Security a la Italiana: Fingerprinting, Extreme Violence and
Harassment of Roma in Italy, 2008, report, European Roma
Rights Centre and others; izvor:http://www.soros.org/initiatives/
roma
3. izvor:
t=137
4. izvor:
Artikkeli_en?WCM_GLOBAL_CONTEXT=/Museo/en/
museum+news/news+and+events/leave+your+roma+prejudice
s+behind
5. izvor:
6. izvor:
7. Borba, 3.4.2009.; izvor:
view/4472/123/
8. YUCOM, Pozdrav od Šabana Bajramovica, Pešcanik;
izvor:
9. The challenge of slums- Global report on human settlements
2003, UN Habitat; izvor:
docs/GRHS.2003.3.pdf
10. Vlada Srbije, „Strategija za unapredivanje položaja Roma
u Republici Srbiji“, „Službeni glasnik RS”, br. 55/05, 71/05-
ispravka, 101/07 i 65/08), Beograd, 9. aprila 2009. godine;
izvor:
strategija_april_09.pdf
11. Mike Davis, Planet of Slums, Verso, London 2007;
kraca verzija eseja:
12. izvor:
Normal
0
false
false
false
EN-US
X-NONE
X-NONE
Biljana Stankovic -Lori
Kroz prozore aktivizma
Politicka slika Srbije, kroz prozore LGBTIQ zajednice se danas zaista može predstaviti na nekoliko nacina. Politickim angažmanom pojedinih aktivistkinja i aktivista LGBTIQ zajednice neprimetno smo izgubile/i znacaj “pokreta” koji se vec drugu deceniju sam gradi i sam ruši. Usvajanje antidiskriminacionog zakona, organizovanje Povorke ponosa i veca medijska vidljivost zajednice su bile tri najvažnije aktivnosti u 2009. godini. Kroz prozor radikalne feministkinje i lezbejske aktivistkinje navedene tri teme predstavljaju intermezzo u celokupnom aktivizmu ciji se smisao ogleda u stvaranju “sigurnosti” u svakoj životnoj situaciji. Dakle, ako smo diskriminisane/i na ulici, u svojoj porodici, na radnom mestu, u školi ili univerzitetu, kod lekara ili pak u pesmi, trebamo zapravo mnogo više od zakona, trebamo Povorku ponosa i na putu do omiljenog kafica a sliku i ton naše stvarnosti trebamo prvo prihvatiti i razumeti. Trenutno se nalazimo u “mute” fazi cekajuci da se pobrkaju uspesi i neuspesi odgovornosti države, državnika i individua, koje su gradeci sopstveno herojstvo zaspali nad velikim i važnim odgovornostima. Meni je ovako bolje jer ima prostora da svako skonta svoju verziju u glavi.
Antidiskriminacioni zakon usvojen je u martu 2009. godine. Pojedine LGBTIQ organizacije radile su godinama na kreiranju i ukazivanju potrebe za ovim zakonom. Svaka LGBTIQ organizacija, u tom momentu, imala je odredenu arhivu slucajeva diskriminacije i oduzimanja osnovnih ljudskih prava. Naime, bilo je jasno zbog cega smo sa nestrpljenjem docekale/i usvajanje ovog zakona. I jasno je u potpunosti koliko je još truda i rada potrebno da bi se zaustavilo “arhiviranje” diskriminacije i nasilja nad LGBTIQ populacijom. Naš sledeci korak trebao je biti edukacija institucija i strateško “promovisanje” zakona kroz aktivnosti rada sa LGBTIQ populacijom i na kraju se sa rezultatima predstaviti kroz medije. I dalje se pitam zašto nismo osnažile/i LGBTIQ “pokret” jasnim stavom da izglasavanjem ovog zakona necemo dozvoliti dalju diskriminaciju i nasilje. Necu ovde spominjati otvorene stavove gradonacelnika Ðilasa (1) u toku organizovanja parade ponosa ali cu spomenuti brutalan „komoditet“ u nasilja nad LGBTIQ populacijom gde je pripadnik državne policije zlostavljao privedenu transrodnu Romkinju. Da li smo culi izvinjenja? Da li smo culi otvoren stav državnika povodom ovog nasilja? Odgovori na ova pitanja su naša svakodnevnica i sigurnost sprovodenja antidiskriminacionog zakona. Zapravo se Srbija predstavila sa HATE CRIME youtube snimkom i time rekla svoj stav.
Nestrucnim i nespremnim politicarima antidiskriminacioni zakon postao je zanimljiv momenta kada ga je Srpska Pravoslavna crkva povukla iz “prodaje” jer je smatrala da se za uzvrat ne može dobiti Božji mir. Zatim su se pojavili “demokratski” ocevi koji su svoje politicke pozicije videli upravo kroz podršku usvajanja pomenutog zakona. Tako je u samom startu usvajanje zakona imalo veze sa licnim pozicijama onih koji su u svemu tome videli samo sopstvenu korist. Mediji su dali veci znacaj mišljenju onih koji antidiskriminacionim zakonom mogu na dalje manipulisati a LGBTIQ zajednica je uspela samo da obeca redovno korišcenje pozivanja na diskriminaciju. Što istovremeno znaci: Samo nas vi diskriminišite, sad bar možemo da vas tužimo zbog toga. Imala sam osecaj da sam istog momenta postala experiment fakultativne tolerancije. Pojedine LGBTIQ organizacije i individue su takode nespremno iskoristile momenat usvajanja zakona. Došlo je do nepotrebnog izdvajanja individua koje nisu napravile ni jedan strateški medijski korak vec su samo skrenuli pažnju na sebe. Zauzvrat tome nisu ni licno dobili više od udarnog termina na lokalnoj televiziji.
I repriza se desila sa pokušajem organizovanja i neodržavanja Povorke ponosa (2). I dalje me vuce zakljucak da nam je danas najveca potreba za revitalizacijom LGBTIQ pokreta, i da je važnija od fetišizma sopstvenog herojstva jer LGBTIQ zajednica zapravo i dalje nije automna. Podršku u individualnim životima, u aktivizmu i borbama za svoja prava dobijamo od aktivista i aktivistkinja mirovnog pokreta, od feministickih organizacija, od ljudskopravnih biroa, od prijatelja i mnogih drugih koji uistinu zajedno sa nama mogu predstavljati LGBTIQ “pokret”. Imamo mnogo primera ovakve podrške. Najsvežiji primer imali smo 31. oktobra -Akcija solidarnosti sa LGBT osobama, izvedena u organizaciji Antifašistkinja i antifašista u akciji. To je bilo kratko paradiranje na Platou kod Filozofskog fakulteta.
Da bi naše socijalno društveno okruženje prihvatilo odgovornosti svoje netolerancije i diskriminacije potrebno je mnogo truda i rada. Kroz prozore aktivizma još uvek gledamo u osudu, mržnju, poniženje i diskriminaciju LGBTIQ populacije. Zamislite jedan svoj sasvim obican dan u kojem morate misliti na to: kakvu frizuru nosite, kako ste se obukli, u kom rodu govorite, koliko puta morate predstaviti partnerku kao cimerku... Zamislite da nekoga sa kim živite 10 godina morate poslati kod prijatelja na par sati kada vam dolazi rodbina.... Zamislite da vas negde na nekom cošku ili u mracnom prolazu ceka pesnica ili cizma zato što se držite za ruku sa voljenom osobom... Znate li do kad cu Ja, radikalna lezbejka i feministkinja, ispisivati i objavljivati razlicite primere diskriminacije? DOK SA VAŠOM RAVNODUŠNOŠCU NE OBRIŠEM SVE UMAZANE PROZORE KROZ KOJE LGBTIQ POPULACIJA U SRBIJI MORA DA GLEDA SVOJU STVARNOST. ZAŠTO IH SAMI NE OBRIŠETE?
Biljana Stankovic - Lori rodena je u Novom Sadu 1974. godine. Redovne studije, na katedri za Srpski jezik i književnost, završila je 1999. godine.
Od 1997. godine je aktivistkinja feministickog pokreta. Trenutno koordinira Novosadsku Lezbejsku organizaciju i radi u dva aktivisticka teatra, FENS teatar i ACT women, u kojima se bavi socijalnim temama i tabooima društva u kojem živi i preživljava.
(1) Izjava gradonacelnika Beograda Dragana Ðilasa: “Svacije seksualno opredeljene je privatna stvar i po mom mišljenju treba da ostane u okviru cetiri zida. Ne vidim razlog zašto bi neko na taj nacin pokazivao seksualne sklonosti. Takode, osudujem što pripadnici ekstremnih organizacija, zarad „cistote srpstva, kamenuju i napadaju te ljude. To uvek pošalje pogrešnu sliku o gradu, kako smo netolerantni i necivilizovani. Bojim se da ce uz svu aktivnost policije biti teško zaštiti ucesnike parade. Smatram da takve manifestacije treba izbegavati.
Sa: (Pristupljeno poslednji put 16.11.2009.)
(2) Da li je predstojeca “Povorka ponosa” najbolji nacin da se osobe homoseksualne orijentacije bore za svoja prava? Govore: Boris Milicevic
